Дана 13.8.2023. године, делегација СУБНОР-а у саставу: Анђелко Милићевић, председник ГО Ниш, Александар Ракић координатор за Нишки округ, Горан Миленковић, зам.председника ОО Мерошина, Живорад Грујић председник ОО Мерошина, проф. др Бошко Прокић из Г.Расоваче, Драган Словић, секретар ОО Мерошина,Слободан Прокић, члан ОО Мерошина, Дарко Жарић, председник ГО Прокупље, Слободан Станковић члан ГО Прокупље, положила је венце на споменички комплекс на месту где је страдао народни херој Никодије Стојановић Татко.
Народни херој Никодије Стојановић – Татко рођен је 1912. године у селу Стара Божурна, општина Житорађа, од оца Стевана и мајке Петрије као најмлађи од три сина. Имао је поред браће и 6 сестара. Његов отац један од најбогатијих људи у Добричу, био је као радикал од 1907. до 1911. године председник Старобожурске општине. Као најмлађи син, због слабог здравља није остао кући већ је послат на школовање прво у прокупачку гимназију а после у учитељску школу у Скопљу. Као учитељ радио је у селима Доњој Речици и Југовцу, школама у селима Доње Талмине и Божице код Босилеграда и на крају у Лепаји. Приликом формирања Топличког одреда 3.8.1941. године у Ајдановцу постављен је за комесара одреда. Након уласка бугарске окупаторске војске у Топлицу 9.1.1942. године долази до бројних потера за партизанима. Крајем фебруара 1942. године због одлуке о расформирању већих јединица смењен је са места комесара и постављен за економа. Тадашњи командант Јастребачког партизанског одреда Димитрије Писковић Трнавац са већином бораца 11.8. 1942. године одлази са планине Јастребац, а Татко са мањим делом болесних и рањених партизана њих 25 остаје на месту зв. Јасичје у земуници. Скривени у две земунице они су дочекали велику потеру састављену од неколико хиљада војника (жандара, љотићеваца и мобилисаних сељака-четника) коју је организовао Милан Аћимовић, министар унутрашњих послова у Недићевој влади. Била је то мала земуница широка 2м дуга 3м а висока 1,5м, у којој је била спремљена храна: око 10 кг шећера, 1 канта пшенице и 1 џак препеченог хлеба.На једну од њих, у којој је било 11 бораца који су имали мало муниције свега по неколико метака, потера је наишла 13.8.1942. године у 14 сати. На позив да се предају, одговорили су пркосно да се они не предају „народним непријатељима”, а потом је њих 8 испалило метке себи у главу а 3 се предала. Самоубиство извршили су: Никодије Стојановић Татко, Даринка Несторовић Љупче, студент медицине, радник Миодраг Вељковић Вељко из Прокупља, Милун Тошић Луне из Сечанице, Милојко Николић из Крајковца, Боривоје Милошевић и Боривоје Станојловић из Дудулајца, као и ђак Боривоје Курбанов из Врањева код Новог Бечеја. Друга земуница у којој је било 14 бораца није била тада откривена. Њихова унакажена тела власт је изложила у центру Прокупља. Фотографију мртвих партизана на тргу Татковом брату Војиславу Стојановић дао је један стражар СДС у прокупачком затвору. Таткови посмртни остаци налазе се у спомен костурници у подножју брда Хисар у Прокупљу. Касније је један од батаљона из Јастребачког одреда назван по њему. Указом Президијума Народне скупштине ФНРЈ, 14.12.1949. године, проглашен је за народног хероја.
После рата, у његову част, најстарија основна школа из 1898. године у Прокупљу носи његово име, такође као и једна од главних улица и фабрика филца и гребена у Прокупљу.
Судбину погинулих партизана описао је Добрица Ћосић у свом роману „Далеко је сунце”, испевана је народна песма „Коде Татко” а вештачка акумулација настала 1986. године изградњом бране на Крајковачкој реци. Језеро при пуном водостају достиже максималну дужину од 1600, а ширину од 600 метара. Процењује се да максимална дубина језера достиже 40 метара. Површина језера се креће око 1 км². Језеро има облик великог, латиничног слова Л.
