ВОЛЕЛИ СУ СЛОБОДУ ТРЧЕЋИ ПО КИШИ

Пише: Ирена Јовановић, ТВ новинар

У њеном свету у малој улици која избија на Кнез Михајлову живи неко старо време. Најтеже је да се прилагодите кад се нађете у нечему што живи, а прошло је. За трајање су заслужни људи, време нас само тестира. Трчали смо по киши и волели смо слободу, а онда смо пожелели конфор који уљуљкује и помало спутава храброст.

Сећање се, затим, стара да сачува лепе ствари, да их обликује у још лепше, те нам се чини да је оно време, у односу на ово, некако било по нашој мери… Жучни смо учесници у менама наше стварности.

Пристала сам. Уређујемо животе, плашећи се да то не учине неки други људи, странци које нам је „сила прилика“ довела преблизу. Устајемо, желимо, мислимо, радимо, решавамо, стрпљиви смо или бодемо очи своме окружењу, дижемо се на прсте или се пењемо на главу некоме…

Бирамо, вредностима или амбицијом, бирамо стрпљењем или незадрживим егом… Бирамо због себе или да засенимо друге? Засветли каткад нечији циљ, усмери нам поглед ка истини и тада, преко свих препрека и обилазница, тешкоћа и одрицања, видимо тај крајњи исход као привилегију која је некоме поклоњена. Зашто то нисмо ми? Можда бисмо могли бити, али су трке са препонама тешке, захтевају кондицију, дисциплину и веру.

Туђа борба нам се чини као поклон, у своју се не упуштамо! Док тамо, у згради преко пута, блистају светла луксузног стана и грми пијачна свађа, док слатка оговарања испуњавају простор и краду време, живот јури… Док нам се чини да је ово овако, а оно онако, неко чека да са речи пређемо на дела, да загазимо у дубоку воду, да осетимо фину моћ постојања, да не одустајемо, да се не бојимо…

И да не радимо на силу! Све је препуно финеса, финесе траже мајсторе, мајстори се праве искуством, за искуство је потребно време и онда се као на почетку, човек осети жив тамо где је све прошло, а и даље дивно траје на неки нови начин!