Равногорци сарађивали са окупатором
Уставни суд Србије оценио је неуставном уредбу владе Србије од 17.јуна 2005. према којој је се чланови Равногорског покрета сматрају учесницима Народноослободилчаког рата. Према овој одлуци УСС, члановима Равногорског покрета ускраћено је право на борачки додатак, личну инвалиднину, додатак за негу и помоћ, ортопедски додатак, право на бањско и климатско лечење о трошку државе, право на ортопедска и друга помагала. Међутим, они и даље имају право на пензију и професионалу рехабилитацију – пише лист „Данас“.
Такође, према одлуци највишег суда у земљи, чланови Равногорског покета имају право на добијање „Равногорске споменице 1941“ и то под условом да су у Југословенску војску у отаџбини, односно у Равногорски покрет, ступили у периоду од 17.априла 1941. до 31. децембра 1941. Да би били носиоци ове споменице потребан је и доказ да службу нису прекидали до 15. маја 1945. односно до ослобођења. Према незваничним подацима, до 31.јула 2007. године, када је био крајњи рок за добијање Споменице, поднето је око 3.000 захтева. Велики проблем за њено добијање за многе представља недостатак докумената којима би доказали да су заиста били чланови Равногорског покрета током Другог светског рата.
Александар Чотрић, потпредседник Српског покрета обнове, каже за „Данас“ да је Уставни суд за то „некомпетентан и ненадлежан“, као и да је „суд историје потврдио да је Равногорски покрет био антифашистички и ослободилачки“. То је, како додаје, потврђено и ставом савезника у Другом светском рату, али и одлукама Скупштине Србије из 2004. године.
Доказ о додворавању
Са друге стране, Миодраг Зечевић, председник Савеза удружења бораца Народоослободилачког рата (СУБНОР), каже за наш лист да ова одлука Уставног суда представља доказ да је претходна власт, на челу са Демократском странком, првобитну одлуку о изједначавању партизана и равногораца донела како би се додворила тадашњим коалиционим партнерима.
– Равногорски покрет није био учесник Народоослободилачког рата, већ само учесник рата. Они су као војна формација била брука за српски народ, истиче Зечевић.
Саговорници „Данаса“ из региона поздрављају ову одлуку истичући да је она очекивана, пошто је историја доказала да је Равногорски покрет сарађивао са окупаторима.
Вехид Шехић, председник Форума грађана Тузле, каже за „Данас“ да ова одлука Уставног суда Србије не представља преседан, јер ако се посматрају историјске чињенице које подржава Европа, али и свет, чланови Равногорског покрета нису били равноправни учесници Народноослободилчаког рата.
– Оно што је у почетку био покрет отпора, врло брзо је прерасло у сарадњу са окупаторима и због тога се о њима не може говорити као о антифашистима и борцима. Постоје многи закони захваљујући којима они могу да остваре своја права. Колико разумем, овом одлуком они нису претерано оштећени, указује Шехић.
Антифашисти без доказа
Он додаје да су сличне одлуке донеле и многе европске земље, укључујући и Немачку, која је свим војницима Трећег рајха одобрила право на пензију.
– Ако су били антифашисти, нека то и докажу тако што ће рећи у којим су се све борбама сукобили са окупаторима. Не би било у реду равногорски покрет изједначвати са партизанима, наглашава Шехић.
Драшко Ђурановић, главни и одговорни уредник портала Аналитика из Подгорице, каже за наш лист да је одлука Уставног суда Србије историјски утемељена, али прилично политички мотивисана. Према његовим речима, и првобитна уредба, која је била донета 2005. године, била је политички чин, а њена измена после шест година део је „политичког мозаика“.
– Нажалост, Србија је била међу ретким земљама у Европи и свету која је изједначила борце против фашизма и оне који су сарађивали са окупаторима. Прича о равногорском покрету је сложена и јдна ситуација је била до 1942.године, а друга после. Оваква одлука Уставног суда била је очекивана, указује Ђурановић.
Зоран Пусић, председник Грађанског одбора за људска права из Хрватске каже за „Данас“ да се често у земљама бивше Југославије историја и историјски догађаји коисте због политичких разога у садашњости. Према његовим речима, слична ситуација је била и током 90-их година, за време рата на просторима бивше СФРЈ, када су Срби негирали злочине које су починили четници, а Хрвати негирали геонцид усташа над Србима.
– Дража Михаиловић је несумњиво био неко ко је своју борбу почео као борац против фашизма, али је из погрешних калкулантских разлога почео да сарађује прво са фашистичком Италијом, а после пада Италије са нацистичком Немачком. То су историјске чињенице које је тешко оспорити, указује Пусић за лист „Данас“.