КОЗАРСКА ОФАНЗИВА обухвата операције немачких, усташких и домобранских снага на подручју Козаре од 10. јуна до 30. 7. 1942. У пролеће 1942. устанак у већем делу Босанске крајине био је у порасту. Посебно јако жариште било је на подручју пл. Козаре, где је дејствовао 2. крајишки НОП од­ред. Својом активношћу Одред је паралисао непријатељев саобра­ћај на комуникацијама Бања Лука—Приједор—Босански Нови— Босанска Костајница и Бања Лука—Босанска Градишка—Бо­санска Дубица—Босанска Костајница, осујетио многе покушаје непријатеља да га уништи, и непосредно угрожавао непријатељеве гарнизоне око Козаре, од којих је неке и ликвидирао (Козарац и др.). Немце је нарочито погађало вишемесечно обустављање транспорта железне руде из Љубије због дејстава Одреда на жел. прузи Бања Лука—Приједор—Босански Нови које је изводио заједно са 1. крајишким НОП одредом. У то време Одред је израстао у добро организовану и чврсту јединицу (у мају 1942. имао је пет бата-љона од којих један ударни, у свему 3500 пушака, 150 пушко-митраљеза, 30 тешких митраљеза, 14 минобацача, 4—6 топова, 2 тенка, 2 оклопна аутомобила и један авион) са значајним борбе­ним искуством. По директиви ВШ НОВ и ПОЈ од 30. 4. 1942. Одред је заједно са 1. крајишким НОП одредом и Банијском про­летерском четом 16. маја ослободио Приједор, а 17. маја и Љубију. Том акцијом боље су повезане ослобођене тери­торије Подгрмеча и Козаре. Неколико дана касније на Козари је (с. Ломовита — 21. маја) формирана 1. крајишка бригада (Про­летерске бригаде). Бројније, боље наоружане и борбено спрем­није крајишке јединице биле су сад у могућности да изврше нове и јаче ударе по непријатељу.

Одлука о чишћењу западне Босне (посебно северног дела у немачкој окупационој зони) донета је на конференцији у Опатији 2—3. ИИИ 1942. којој су присуствовали представници немачких и италијанских окупационих снага у Југославији и представник ору­жаних снага НДХ ( Трећа непријатељска офанзива), али су немачке јединице тек после завршетка операција у источној Босни могле да приступе остварењу те одлуке.

За извођење К. образована је Борбена група Западна Босна (Кампфгруппе Wестбосниен) под командом генерала Штала (Стахл) команданта 714. пешадијске дивизије која је у свом са­ставу имала: 721. пп 714. дивизије, 734. пп 704. д, И. батаљон 750. пп 718. д, 1. батаљон 737. пп 717. д, 661. арт. дивизион 714. д, 654. арт. дивизион 704. д, 3. батерију 670. арт. дивизиона 717. д, 1. и 3. чету 202. оклопног батаљона, 659. пионирски батаљон (без 1 чете), 1. и 2. батаљон помоћне полиције Команде полиције поретка за Србију, 924. Ландессцхутзен батаљон, 2 батаљона Деутсцхе Маннсцхафт Принз Еуген и Wиндхорси), 2 чете 527. пука за везу, један оклопни воз, транспортне јединице и неколико ескадрила ју-ришних бомбардера. Укупна јачина немачких снага била је око 15 000 војника. Од усташких и домобранских снага у саставу групе биле су: 1. домобранска горска дивизија (1. и 2. горски здруг) са око 6170 војника, 3. горски здруг (око 3250 војника), 4. горска пуковнија 4. горског здруга (1749 војника), Бањалучки здруг (делови 1. и 10. домобранске пуковније, 1. јуришна бојна, домо­бранске добровољачке бојне Бања Лука и Котор-варош — у свему око 7 бојни са 3500 војника), делови 1. домобранског збора јачине око 3000 војника, усташке јединице (око 3000 војника) — укупно 21 000 усташа и домобрана. Око 2000 четника било је јужно од пл. Козаре у рејону с. Бронзаног Мајдана. У К. је учествовало близу 40 000 непријатељевих војника, и пет мађар­ских речних патролних бродова на р. Сави.

План непријатеља за угушење устанка у западној Босни пред­виђао је две фазе. У првој фази требало је брзим продором од Бања Луке и Босанског Новог ка Приједору одвојити 2. крајишки НОПО од осталих партизанских јединица Босанске крајине; поставити запречну групу Исток на линију с. Ивањска—Караула (683)— Оштра глава (504)—Смољана (308)—Међедовац (238)—с. Г. Кијевци—с. Драгељи—с. Чатрња; група Север на леву обалу Саве од Старе Градишке до Јасеновца; групу Југ дуж друма Ивањска—Приједор—Босански Нови; групу Запад на р. Уну између Босанског Новог и Босанске Костајнице. Групе су имале задатак да поседањем погодних положаја онемогуће пробој Одреда из окружења. После извршеног окружења 1. горска дивизија прелази у напад са линије Босанска Костајница—Босански Нови да би потисла јединице 2. крајишког НОПО ка истоку на пл. Ко­зару и тако сузила обруч око њих. После избијања 1. горске дивизије на Похарино брдо (506)—Вилић брдо (402)—Вис (401)—с. Поглеђево, увођењем главних снага, а у садејству са деловима 1. горске дивизије и 3. горског здруга прећи у општи напад са линије с. Бјелајци— с. Маглајци—с. Д. Јеловац—с. Паланчиште—с. Божици—Гола пл. (874)—Брњача (795)—Крњин (841), уништити Одред и систематски прочешљати терен пл. Козаре до Саве. У другој фази непријатељ је планирао формирање запречних група дуж леве обале Уне од Босанског Новог преко Костајнице до Дубице и на линији Босански Нови—Сухача—Љубија—Приједор, затим наступање борбене групе Борозвски (ојачани 734. пп и 1. горска дивизија с ојачањима) са линије Босанска Дубица—Приједор на запад ка колену р. Уне, ради уништења партизанских снага на том подручју. Наређено је да се током офанзиве примене најоштрије репресалије: интернирати све цивилно становништво, посебно мушкарце од 14 до 50 година старости, попалити села и тако испразнити и привредно разорити читаво подручје.

Уочи офанзиве јединице 2. крајишког НОПО биле су распоређене: 1. батаљон према Босанској Костајници и Босанском Новом; Ударни батаљон око Приједора и Козарца; 4. батаљон на линији с. Мраковица—Лисина (978); 3. батаљон на просторији с. Д. Подградци, с. Бистрица, а 2. батаљон с. Орахово, Босанска Дубица, с. Слабиња. штаб Одреда и Оперативни штаб за Босанску крајину располагали су извесним подацима о непријатељевој офанзиви, али им нису по­клањали пажњу, па их је офанзива потпуно изненадила. Нису ни приближно тачно оценили јачину ангажованих непријатељевих снага, па многе предузете мере нису одговарале стварној ситуацији. Штаб Одреда је погрешно оценио да може одбранити Козару. Због величине просторије на којој су биле распоређене јединице 2. кра­јишког НОПО, њима су у току К. командовала два штаба: Штаб Одреда и из њега образовани Оперативни штаб. Оперативни штаб непосредно је командовао 1, 2. и Ударним батаљоном, а Штаб Одреда 3. и 4. батаљоном. Координација између та два штаба била је слаба због тешкоћа око одржавања везе, што није остало без последица, нарочито при организацији пробоја Одреда из окружења.

У зору 10. 6. 1942. отпочела су дејства. Један немачки батаљон (борбена група Wедел), уз подршку тенкова, артиљерије и авијације, прешао је у напад дуж друма Ивањска—Приједор уз садејство два батаљона домобрана који су им обезбеђивали леви бок доли­ном р. Гомјенице. Њима се супротставио 4. батаљон 2. крајишког НОП одреда код Омарске и 1. крајишка бригада код Радосавске. После краћег отпора главнина 4. батаљона одбачена је северно од друма Ивањска—Козарац и немачке снаге су без озбиљнијег даљег отпора продрле у Приједор, а сутрадан и у Љубију. Изнена­ђена Команда места, са заштитном четом, великим бројем гра­ђана, градским НО одбором и руководствима друштвено-поли-тичких организација НОП, пробила се под борбом на Козару. Батаљон домобрана, који је наступао јужно од железничке пруге Ивањска—Приједор, разбила је 10. јуна после подне 1. крајишка бригада код Радосавске. Истог дана од Босанског Новог ка Приједору нападала је борбена група Геyсо (1 немачки и 1 домо­брански батаљон) коју су код Сухаче задржали Ударни батаљони 2. и 1. крајишког НОПО (Ударни батаљон 2. крајишког НОПО пребачен је 10. јуна на тај правац) и једна чета 1. батаљона 1. крајишког НОПО. После оштре борбе ноћу 10—11. јуна парти­занске снаге су се повукле, јер су непријатељеви тенкови из При­једора кренули у сусрет својим снагама код Сухаче и н. јуна избили у с. Шурковац. Ударни батаљон 2. крајишког НОПО повукао се према с. Паланчишту где је посео положај с. Божици—с. Г. Гаревци— Јаруге, док су се снаге 1. крајишког НОПО повукле јужно од Сухаче. Непријатељеве снаге из Приједора и Босанског Новог спојиле су се 11. јуна и почеле да утврђују положаје дуж друма Ивањска—Приједор—Босански Нови. Запречне групе Исток, Север и Запад поселе су одређене положаје и тако је другог дана офан­зиве са свих страна затворен обруч око 2. крајишког НОПО, а већ 14. јуна непријатељ је почео да га стеже. Тога дана у напад је прешла 1. горска дивизија с одсека Босанска Костајница—Босански Нови. Њен 1. горски здруг нападао је у три колоне: десна, прав­цем Добрљин—Мићин гроб—Доњи Јеловац; средња, правцем с. Грдановац—Оштра глава—с. Стригово—с. Мирковац—с. Ма­глајци; лева, правцем Бачвани — десна обала Уне—с. Бјелајци. Јединице 2. горског здруга нападале су у две колоне: лева, прав­цем с. Равнице—с. Грабашница—Каран—Вилић бр.—Вис; десна, правцем Двор—Крива глава (446)—Агино поље—с. Марини—с. Доња Јутрогошта—Похарино бр. (506). Пред тим снагама бра­нили су се 1. и 2. батаљон и једна чета Ударног батаљона који су на више места водили оштре борбе, од којих је најзначајнија борба 1. батаљона и чете Ударног батаљона код Пастирева 14/15. јуна кад је уништена ојачана 2. бојна 2. горског здруга (60 погинулих и више рањених, и заробљено 283 војника, 2 официра и 5 подофицира). Под притиском надмоћних непријатељевих снага те јединице 2. кра­јишког НОПО су се под борбом повлачиле ка пл. Козари. Са њима су се повукле и велике масе народа са најнужнијом покретном имо­вином. Јединице 1. горске дивизије су 18. јуна избиле на линију с. Бјелајци—с. Маглајци—с. Поглеђево—Вис (401)—Вилић бр. (493) —Похарино бр. (506)—Паланчиште. Према тим непријатељевим снагама од с. Бјелајци до с. Поглеђево био је 2. батаљон, а јужније 1. и делови Ударног батаљона. Према 3. и 4. батаљону Одреда непријатељ није у то време био активан.

Истог дана кад су непријатељеве снаге избиле на поменуту линију, 1, 2. и делови Ударног батаљона напали су и одбацили не­пријатеља на десном и левом крилу, а једино се у Поглеђеву одр­жала 1. бојна 1. горског здруга. У противнападу је непријатељ повратио Похарино бр. и Вилић бр. Сутрадан (19. јуна), јединице Одреда преотеле су ове висове и уништиле 3. бојну 2. горског здруга, а 20. јуна заузеле су Поглеђево и нанеле 1. бојни 1. горског здруга тешке губитке. Тим нападима фронт 1. горске дивизије био је раз­бијен и њен 2. горски здруг одбачен западно од друма Приједор— Босанска Дубица према Хасиној стражи (429). Убацивањем свежих снага из Приједора и Босанске Дубице, непријатељ је тек после два дана успео да среди снаге 1. горске дивизије и да делимично консолидује положаје. Мада је то пружило повољне услове да се

2. крајишки НОПО, заједно с народом, пробије из обруча, прилика је пропуштена и кроз створену брешу пробило се само око 5000 избеглица. Ово у толико пре што је 1. крајишка бригада све до 18. јуна успешно везивала значајне снаге (нем. борбену групу Wедел, западни одсек одбране Бање Луке, делове 3. горског здруга, четнички пук Мањача и посаду Санског Моста) које су је до тог времена окружавале у рејону Бронзаног Мајдана. Извлаче­њем Бригаде преко Сане, те снаге су постале слободне.

Наредних дана водиле су се оштре борбе на ћелом фронту око пл. Козаре, сем на одсеку 3. батаљона. Непријатељ је 21. јуна напао делове Ударног и 4. батаљона на положају с. Паланчиште—с. Божици—с. Г. Гаревци, али је уз тешке губитке одбачен. Ноћу 23/24. јуна, на одсеку Долови—Југовићево бр., 1. и 2. батаљон са деловима Ударног батаљона нанели су тешке губитке 3. бојни 4. горске пуковније (150 погинулих и 60 заробљених) коју су заједно са комбинованом бојном те пуковније (ове две бојне стигле су као појачање 1. горској дивизији) одбацили према с. Грбав­цима. Но, непријатељ је 25. јуна повратио изгубљене положаје.

Ситуација 2. крајишког НОПО све се више погоршавала. Његове јединице, посебно 1, 2. и Ударни батаљон биле су крајње премо­рене и исцрпљене; Одред је имао око 500 рањеника (махом тешких, на носилима), а у шумама се налазило око 80 000 избеглица чији се тежак положај ионако све више погоршавао због помањкања хране. Штаб Одреда до 30. јуна није ништа предузео за проби­јање из окружења, јер је још увек постојала нада у могућност одбране Козаре. Кад се развојем догађаја увидело да је једино решење пробој из обруча, тада су услови за његово извођење постали знатно сложенији и тежи не само због рањеника, избеглица, преморености јединица и све веће материјалне оскудице, већ и зато што је непријатељ утврдио своје положаје и довео свеже снаге да би задао Одреду уништавајуће ударце. Његова артиљерија и авијација тукле су појачаном ватром положаје Одреда и збегове народа, наносећи им знатне губитке.

Одлуку за пробој, Штаб Одреда донео је 3. јула изјутра. Пробо; је требало извршити на одсеку с. Мирковац (искљ.)—Вилић бр. (укљ.), ширине до 7 км, општим правцем с. Д. Јеловац—с. Г. Градина—с. Крива Ријека. Ударни, 1. и 2. батаљон били су близу изабраног од­сека пробоја, док је 3. батаљон био удаљен око 30 км, а 4. ба­таљон око 15 км. Задаци појединих батаљона били су: Ударни батаљон пробија се на одсеку Патрија—Средел и после избијања на друм Приједор—Босанска Дубица обезбеђује се према При­једору и образује фронт на линији Асина стража—с. Брезичани; 1. ба­таљон напада правцем Патрија—Долови, садејствујући десно 2. батаљону у ликвидацији непријатељевих снага у с. Д. Јеловац, лево Ударном батаљону у заузимању Планинице (370), а потом наступа правцем с. Г. Градина—с. Марини; 2. батаљон напада правцем Југовићево бр.—с. Хајдеровци и садејствује 1. батаљону у овладивању с. Д. Јеловац; 3. батаљон наступа долином р. Мије­чанице према с. Мирковцу, обезбеђујући се делом снага према Босанској Дубити, а после извршеног пробоја батаљон се креће правцем с. Мурати—с. Бањаци. У заштитницу је одређен 4. ба­таљон (у ствари, имао је функцију резерве) који је делом снага требало да наступа за 3, а делом за Ударним батаљоном.

Из дотадашњих борби непријатељ је закључио да је наступио повољан тренутак да пређе у општи напад и то са свежим снагама. Од немачких јединица које су до тада ангажоване само дели-мично (Одред је све до пробоја, углавном, водио борбе са домо­бранским и усташким јединицама), формирана је посебна група Борцнвски (командант 704. дивизије) састава 734. пп, 1. батаљон 737- ППј 721. пп и 1. батаљон 750. пп. Та група је 3. и 4. јула сменила јединице 1. домобранске горске дивизије.

Организација пробоја по замишљеном плану била је слаба, изведена на брзину и није било остварено садејство јединица ни за време пробоја, а ни после. Трећи батаљон није стигао да учес­твује у пробоју. Напад 2. крајишког НОПО ради пробоја почео је

3. јула у 23. ч. и јединице су се судариле са свежим немачким сна­гама, што је, такође, утицало на ток и исход пробоја. Ударни и 1. батаљон су у јуришу разбили непријатеља на свом правцу са ре­лативно малим сопственим губицима и наставили да надиру према Планинки. Кроз брешу ширине око 2 км извукло се око 10 000 из­беглица и Штаб 2. крајишког НОПО, без Оперативног штаба. Мада је бреша била отворена 4. јула до 8 ч., због слабе организације пробоја и немања веза, она није потпуно искоришћена за извлачење избеглица. Други батаљон наишао је на јаке снаге, па су се уз велике губитке пробили само његови мањи делови, а главнина се 4. јула у зору повукла на пл. Козару. Истовремено су се пробили и мањи делови 4. батаљона. Интервенцијом тенкова и резерви не­пријатељ је 4. јула око 9 ч. опет затворио обруч и посео положаје које је држао 3. јула.

Ноћу 4—5. јула Оперативни штаб поновно је покушао да се с преосталим јединицама пробије из обруча. Пробој је погрешно извршен на истом правцу као и претходне ноћи. Пошто је непријатељ то очекивао, ниједна комплетна јединица није се пробила, сем неколико десетина бораца из свих батаљона. Јединице Одреда имале су знатне губитке, нарочито у командном кадру. У зору 5. јула преостале јединице повлачиле су се дубље у пл. Козару, неспособне да пруже организован отпор непријатељу који је пре­шао у противнапад. Једна јача непријатељева колона продрла је долином р. Мљечанице до места где су били рањеници, и зверски их поубијали (од 500 рањеника 50 их је умакло покољу). Пошто више није било никаквог изгледа за пробој, Оперативни штаб одлучио је да се преостале јединице поделе у мање групе, посакривају у шуми, или провуку кроз обруч, избегавајући сукоб са неприја­тељем. Од 5. до 18. јула непријатељ је детаљно претресао пл. Ко­зару и Просару. Неке групе партизана успеле су да се ноћу провуку кроз непријатељев распоред, док се већина склонила у импрови-зована склоништа и тако избегла уништење. Непријатељ је похватао народ у збеговима и побио при томе већи број људи, жена и деце. Према подацима одговарајућих служби НДХ, 68 600 људи, жена и деце прикупљено је у сабирним логорима. У њима је извршена подела у три основне групе: за концентрационе логоре Јасеновац, Стара Градишка и оне у Немачкој и Норвешкој — изразитије експо­ниране припаднике НОП; за присилан рад у Немачкој, углавном, остали радно способни мушкарци и за расељавање — остали, највећи део становништва.

За време К. Оперативни штаб за Босанску крајину настојао је да помогне 2. крајишком НОПО. Са 1. крајишком бригадом и 1. крајишким НОПО појачао је дејства на непријатељеве гарнизоне у долинама Уне и Сане и у непосредној позадини непријатеља, да би ослабио притисак на 2. крајишки НОПО. Тако су те снаге 20. јуна заузеле Босанску Крупу, 27. јуна напале на Сански Мост, вршиле притисак према Бихаћу, ноћу 2—3. јула заузеле Добрљин, 7. јула напале на Босански Нови. Али, те борбе и успеси у којима су 1. крајишка бригада и 1. крајишки НОПО имали знатне губитке, нису могли да измене тешку ситуацију у којој се нашао 2. крајишки НОПО.

Ударни и 1. батаљон са деловима Одреда, који су успели да се пробију (око 800 бораца), прикупили су се на просторији Пастирево, Планиница, Сводна, одакле су ометали саобраћај на правцу Приједор— Босански Нови и осигуравали прелазак избеглица код с. Сводне ка Подгрмечу. Нешто касније (15. јула) те снаге пребациле су се јужно од р. Сане у рејон с. Витасоваца, с. Радомировца, с. Мишке Главе ради одмора. Но, непријатељ их је 18. јула напао и брзим продором ка с. Јапри раздвојио тако, да је Ударни батаљон (без 1 чете) одбачен јужно од Сухаче, а 1. батаљон са четом Ударног батаљона ка Сани коју су прешли наредног дана и продужили у правцу Пастирева.

Од 18. до 21. јула непријатељ је прегруписао снаге, чиме је почела друга фаза офанзиве. Пошто је јаким снагама посео до­лину Сане од Приједора до Босанског Новог и долину Уне од Босанског Новог до Босанске Дубице, борбена група Бороиоски (сада састава: ојачани 734. пп и ојачана 1. горска дивизија) прешла је 21. јула у напад са линије Босанска Дубица—Приједор на запад ка колену Уне ради поновног чишћења тог дела пл. Козаре, и на том задатку задржала се до 30. јула. У наступању те групе 1. батаљон и чета Ударног батаљона окружени су код с. Пастирева одакле су се ноћу 26/27. јула пробили на пл. Козару. До 31. јула ту су се прикупиле све снаге 2. крајишког НОПО, сем Ударног батаљона који је ушао у састав 2. крајишке бригаде, па је Опера­тивни штаб одмах почео да реорганизује и сређује Одред.

Како у ранијим борбама, тако, нарочито, у овој офанзиви, 2. крајишки НОП одред борио се с изванредним пожртвовањем и хероизмом. Народ и војска били су у тој борби јединствени и све тешкоће и порази нису могли да изазову малодушност и колебање. Непријатељ је пл. Козару сматрао бедемом партизана и одлучио да упоредо са уништењем Одреда уништи и расели народ Козаре. У офанзиви која је трајала 50 дана, поред огромне бројчане и техничке надмоћности, методичности у извођењу операција, бру­талног и безобзирног обрачунавања са народом, он није постигао основни циљ да уништи Одред (мада му је нанео тешке губитке — око 1700 избачених из строја, у шта су урачунати и побијени рањеници) и да угуши борбу народа Козаре, иако је око 2/3 жр­тава фашистичког терора и интернираца са подручја пл. Козаре стра­дало управо за време К. Губици непријатеља нису познати.

Одмах после К. оживљавају борбе на подручју пл. Козаре, а 23. септембра од 2. крајишког НОПО формирана је 5. крајишка (козарска) бригада јачине око 1100 бораца. Бранећи жилаво и упорно пл. Козару, 2. крајишки НОПО олакшао је другим крајишким једи­ницама постизање борбених успеха и посредно олакшао поход групе бригада са Врховним штабом у западну Босну (јул 1942), чиме је оружана борба у тој области добила нов замах.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970