ЈЕДНИ СЛАВИЛИ, ДРУГИ ОБЕЛЕЖАВАЛИ
Под овим насловом „Дневнику“ од 25.овог месеца изашао је чланак у којем су о значајној годишњици на којој су присуствовали.говорили гпредседник Републике Томислав Николић, председник Владе АПВ Бојан Пајтић и председник Скупштине АПВ Иштван Пастор.
У сва три говора присутних високих руководилаца и политичара нашао сам значајних и добрих мисли, оцена и идеја.
Ипак морам изразити и извесно незадовољство, које сматрам да није без основа. Наиме, упоређујући ова излагања имам утисак да се њихова целина, добрим делом разликује или се то мени престарелом (88 година) и можда интелектуално скромнијем, само причињава.
Ако овај празник, који су запостављали и монархисти (1918-1941) а моји комунисти потпуно бацили у заборав, желим да поздравим, као врло значајан.
Није добро славити и обележавати само ратна збивања – победе или поразе – па се слажем да се треба посветити ономе што у миру стварамо и шта очекујемо у будућности.
Поред овог закључка, имајући у виду сталну борбу за опстанак овог малог народа (којег би према проценама неких стручњака, без тако несрећне историје било 30 до 40 милиона) морамо имати у виду да без тих борби и отпора не би данас било ни нас.
Због свега поменутог није на одмет у овако славним годишњицама приредити свечаности и обележавања.
Мислим да је у разним средствима информисања (штампа, ТВ, радио и др.) требало дати више простора и објашњења историје оваквкх збивања.
Неки „нови историчари“ или избацују из историје вековну борбу за голи опстанак или ту борбу (нарочито два светска рата) приписују нама ратницима као кривцима.
Корени моје фамилије, од почетка 18.века везани су за Бачку па су већину битисања провели као држављани Аустро Угарске монархије. Колико сам нашао у записима (родослову) и чуо од предака, њихов однос према држави био је коректан, као и државе према њима.
До великог поремећаја је дошло у Првом светском рату када су мог оца, као цуксфирера бацили на фронт, прво Италије а затим Русије.
Доказано је у историјама, записима и документима, обе зараћене стране, ко је био агресор-нападач а ко се нашао у улози браниоца.
Мој отац и многи други припадници војске агресора, није желео да се бори на страни освајача па је постао недисциплиновани подофицир а затим војни бегунац.
Да се вратим на изјаве тројице наших државних руководилаца у „Дневнику“ од 25. новембра. Пошто сам већ поменуо да имам позитивно мишљење о деловима тих изјава сада морам изнети да сам у њима запазио и нека неслагања. Нарочито ме је иритирао Део изјаве председника Скупштине Војводине: Питам се ког он представља, када ни до данас није расчистио, са својим сарадницима у странци, да ли је присаједињење Војводини и победа савезника била весео и коректан догађај. Њему је то била туга за пропалом Аустроугарском монархијом. Њему је још и данас „Војводина остала њива коју треба преорати и пустити да спава“. Ваљда док он и такви као што је он, неврате Војводину у обновљену Аустроугарску монархију.
Мађарски народ је један од најгрубље експлоатисаних људи у историји од времена Хуна и Авара до Ференца Јожефа и Хорти Миклоша. То је био и један од узрочника да су имали неколико у свету најистакнутијих револуционара – бораца за права поробљене масе а против сопствених грофова и барона.
Питам се да ли сам ја, моја околина, или многи органи власти у овој Покрајини дебилни када трпимо на већ поменутом положају овакве људе.
Нисам националиста већ нажалост бивши комуниста (погрдно назван „комуњара“) интернационалиста.
Учесник сам рата од Бачке, Фрушке горе, преко Барање, Славоније, Загорја и Словеније, све до Блајбурга о којем још и данас тј нарочито данас слушам грдне измишљотине и лажи.
Са мном у антифашистичкој борби учествовали и гинула 14.Словачка 15.Мађарска „Петефи бригада“ и Аустријски батаљон. Били смо добри другови, поштујући национална права свих.
У СФРЈ права нација су поштована и штићена, без какве било националне еуфорије и надгорњавања.
Савремне догађања, код нас и у свету показују кретања у правцу брисања граница, разлика, изолација и сепарација. Упоредо са тим јављају се и настојања, надам се мањине, ка националистичким, верским, социјалним заоштравањима, која прелазе у неофашизам.
Ако данас неки интелектуалац, поготово на високом положају у власти,чезне за повраткем – у нека стара времена – можда и остварена права из Другог светског рата, онда не знам да ли такве треба грпети у власти и давати им могућност да нам продају своја оптерећења и идеје.
Можда ће госп.Пастор, уколико ово прочита, помислити како сам ја некритичан према СФРЈ, па њу идеализујем.
Није баш тако, иако сам најлепше године свог живота провео у њој. Сагледавао сам и њене слабости и грешке (најкрупније: 1.поступак према сељацима за време откупа и аграрне реформе, 2.нечувене грубости и дивљаштва у време поделе комуниста за време ИБ, 3.примитиван став руководећих нешколованих људи према просвети и образовању). Сматрам да су поменуте грешке значајним делом довеле до пропасти социјализма у државама где су комунисти били на власти.
Поред поменутих грешака које су чиниле власти СФРЈ (а које власти нису чиниле грешке), мора се признати да је након ратног крвопролића створена овде једна подношљивоо слободна земља. Требало би много простора да се објасни како су руководећи комунисти претворили себе у главне кривце за распад социјалистичких замаља.
Мита Бугарски