Oслобођење Mакедоније, Србије, Црне Горе и Далмације

Крајем децембра 1943. и у јануару 1944. Црвена армија је на северном фронту разбила блокаду око Лењинграда и продрла до Чудскцг језера, а на централном фронту из ширег рејона Кијева и Мозира (Мо3упб) продрла до прилаза Рувну (Рћзвне—Ровно) и Виници. У Италији су англо-америчке армије у офанзиви новембар 1943— јануар 1944. незнатно напредовале и зауставиле се пред Густаво-вом линијом са тежиштем дејства око Касина. Помоћне англо-америчке снаге искрцале су се код Анција и ту на мо­стобрану блокиране. Већ у почетку 1944. осетили су се резултати Другог заседања АВНОЈ и одлука у Техерану. У фебруару је почела преписка Тито—Черчил. Ускоро под притиском стварности у Југославији британска влада се одрекла Драже Михаиловића и по­вукла своје мисије из четничких штабова у Југославији. Тај корак је, у ствари, значио почетак политичке борбе у новим условима из­међу руководства НОП и западних савезника око будућности Југославије. Дотле је у децембру 1943. ојачана немачка 2. ок­лопна армија у Југославији почела са три дивизије једновремено низ операција у Санџаку, источној Босни, Херцеговини, Кордуну и Банији, у ширем рејону Динаре, а у јануару 1944. и у средњој и западној Босни, северној Далмацији, Лици, Горском котару и Хрватском приморју. Иако је непријатељ у тим операцијама, као и у ранијим, вршио терор над становништвом и пустошио слободне територије, а јединице НОВ водиле борбу под врло тешким условима (глад, епидемије тифуса, зима итд.), он није успео да деморалише становништво и изазове колебање, нити да раз­бије и једну већу групацију НОВЈ.

У Дрвару је 12. 3. 1944. постигнут споразум са савезницима о формирању југословенских ловачких и бомбардерских ескадрила на савезничкој територији и о обуци југословенских пилота и осталог ваздухопловног особља у савезничким школама и тренажним кур-севима. Тако је 22, априла формирана код Бенгазија (Либија) 1. ловачка ескадрила од људства 1. ваздухопловне базе са 16 авиона Спитфире В, а 1. јула 2. ловачка ескадрила на истом аеродрому са 16 авиона Хуррицане МК-ИВ које су касније прелетеле на аеродром

Кане (Цанне) код Термолија у јужној Италији, одакле су дејствовале над југословенским ратиштем. Крајем 1944. и почетком 1945. постепено пребазирају најпре на аеродром на о. Вису, а после код Шкабрња близу Задра.

После немачких операција зими 1943/44. Народноослободилачка војска је у пролеће 1944. заузимањем нових окупаторско-квислин-шких гарнизона и упоришта ширила и повећавала слободне територије и још више паралисала саобраћај непријатеља на свим важнијим комуни­кацијама у земљи. С обзиром на развој међународне ратне ситуа­ције и војно-политичке ситуације на југословенском ратишту, веће офанзивне могућности немачке војске на Балкану биле су све ограниченије. Иако је општи положај Немачке постајао све тежи, немачка Врховна команда и даље је жилаво бранила сваку пози­цију на Балкану. У то време НОВЈ је везивала за себе, сем бројно знатних квислиншких снага, око 23 немачке, мађарске и бугарске дивизије. Својом борбом и успесима она је све више изазивала де­морализацију у сателитским, квислиншким и четничким војним форма­цијама. У домобранству НДХ долазило је све чешће до распадања јединица и све већег прелажења домобрана на страну НОВЈ. С обзиром на немоћ немачких оружаних снага да кроз борбена дејства униште НОВЈ и да спрече њен даљи успон и јачање, што је у општој ситуацији на Балкану и шире, на Медитерану, отварало нове потенцијалне опасности по окупатора, немачка Врховна ко­манда је припремила план за уништење главног војног и политичког руководства народноослободилачког покрета, надајући се да ће на тај начин дезорганизовати НОВ и ослободилачки покрет у целини. Штаб 2. оклопне армије је ради тога извео посебну ваздушноде-сантну операцију (Рдссехпрунг), комбинујући дејства јаких пе-шадијских и моторизованих снага подржаних авијацијом и дејством ваздушнодесантног батаљона који је у зору 25. В 1944. бачен на Дрвар,у којем су се налазили Врховни штаб, Централни комитет Комунистичке партије, Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ), Председништво АВНОЈ и други централни органи народноослобцдилачкцг покрета, заједно са са­везничким мисијама. Но, иако брижљиво припремљена, и ова опера­ција је пропала. Јединице НОВЈ, уз помоћ народа Дрвара и околине, нанеле су немачким снагама, нарочито ваздушнодесантном ба-таљону, тешке губитке. Почетком јуна 1944. руководећи органи Народноослобцдилачкцг покрета и НОВЈ пребацили су се на острво Вис, на којем је била 26. дивизија НОВЈ, и прве прекоморске бри­гаде стигле из Италије, као и Морнарица НОВЈ, где су имали боље услове за рад.

У првој половини 1944. Морнарица НОВЈ и 26. дивизија, осла­њајући се на партизанске одреде на острвима која су посели Немци, и на податке партизанских стража и јединица НОВЈ на непоседнутим острвима и обалском појасу, уз активну подршку народа, извеле су низ десантних препада на средња и јужнодалматинска острва. И британски командоси, који су у међувремену из Италије пребачени на Вис, учествовали су повремено у тим акцијама уз подршку поморских и ваздухопловних снага. Прву самосталну десантну акцију крупнијих размера извеле су јединице 26. дивизије и Морнарице НОВЈ на острва Мљет и Корчулу 19—26. априла, а десантни препад на Шолту 9/10. маја. За време дрварске операције јединице НОВЈ са Виса, ојачане савезничким снагама, извеле су од 1. до 5. јуна дотада највећи десантни препад на Брач. Наоружани бродови и патролни чамци Морнарице НОВЈ, нападали су непријатељев поморски саобраћај (већином моторне једре­њаке), а у неколико махова сукобили су се и са немачким ратним бродовима. Интензивна активност бродова Морнарице НОВЈ при­морала је и Немце да опремају тзв. бродове заседе, који су имали да дејствују у групама од по два брода. Заробљавање брода заседе Антон (увршћен у Морнарицу НОВЈ под именом НБ 11- Црвена Звијезда) у во­дама о. Олиба 25/26. априла од бродова 2. ПОС, било је повод да Немци предузму најкрупнију препадну операцију (Wикингер–Феуерзанге) против снага НОВЈ на острвима, али нису постигли очекиване резултате. Наоружани брод НБ 8-Комат водио је ноћу 1/2. јуна код Блитвенице успешан бој у којем је оштетио 4 немачка торпедна чамца. Од друге половине јуна до краја августа снаге НОВЈ са Виса извеле су десетак успешних препада на средњодалматинска острва и полуострво Пељешац. У то време штабови поморских обалских сектора почели су да стварају јединице морнаричке пешадије, а 3. јула формиране су и две десантне фло­тиле Морнарице НОВЈ. У периоду јули—август јединице Морнарице НОВЈ и 26. дивизије извеле су више успешних препада на далматинска острва, док су флотиле и даље одржавале поморски саобраћај између Виса, острва и обале.

Средином априла Црвена армија је у наступању на запад из­била на источну границу Румуније. У мају су савезничке армије у Италији пробиле немачки фронт и напредовале ка Риму и заузеле га почетком јуна. Одмах затим снаге западних савезника искр­цале су се у Нормандију (Француска). Јединице НОВЈ у осталим крајевима Југославије појачавају борбена дејства против немачких, бугарских, мађарских и квислиншких снага. Тако је словеначка 14. дивизија, после похода из Долењског, преко хрватске терито­рије, у Штајерску, оснажила оружани устанак у тој покрајини, где долази до масовнијег прилива бораца у јединице НОВ и стварања првих већих слободних територија — у Савињској долини, на Похорју и Козјанском. Снаге НОВ и ПО Хрватске биле су у офанзиви у Лици, Горском котару, Далмацији и северно од Саве, проширујући свуда слободне територије. С про­сторије Горажде, Фоча, Рудо, Пријепоље — Ударна група дивизија (2. пролетерска и 5. ударна) ноћу 14/15. 3. 1944. продрла је преко Златибора, Мучња и Голије, после тешких борби против четничких, белогардејских и немачко-бугарских окупационих снага, до Ибра, па крајем априла избила на Повлен и Маљен у западној Србији, одакле се пред надмоћним непријатељем повукла опет преко Златибора у Црну Гору и Санџак. У источној Босни, поред 17. и 27. источнобосанске дивизије, дејствовале су 16. и 36. војвођанска дивизија. У Црној Гори, Санџаку и Херцеговини 2. ударни корпус, у сталним борбама против немачких и албанских квислиншких снага знатно је проширио слободну територију. У Србији су непрестано појачавани удари партизанских дивизија, бригада, батаљона и одреда по непријатељевим снагама, гарнизонима и комуникацијама и про­шириване слободне територије, а у Војводини је акцијама партизанских одреда и бригада НОП добио нов велики полет, нарочито у Срему. У Македонији, после фебруарског похода и бугарско–немачке офанзиве, мај—јун 1944, поновно су створене слободне територије на кумановском подру­чју, у Дебарцима и Тиквешу.

Развој догађаја у Европи од средине 1944. навео је западне савезнике, посебно Велику Британију, да покушају утицати на по­литичко решење будуће Југославије, јер је углед НОП у савез­ничком свету бивао све већи и војна победа НОВЈ постала је очита и неминовна. Убрзан је процес распада југословенске политичке емиграције. Стога британска влада покушава да са НКОЈ постигне компромис: за признање тековина НОП тражила је учешће гра­ђанских представника у новој коалиционој влади, преко којих је рачунала да ће моћи да спроводи свој утицај. Свестан снага НОП, ради убрзавања савезничког признања достигнућа наше борбе, НКОЈ се сложио да се с председником нове југословенске владе у емиграцији, Иваном Шубашићем, поведу преговори. На Вису је 16. 6. 1944. постигнут споразум Тито—Шубашић, којим су признате све одлуке Другог заседања АВНОЈ. Али, тај споразум није донео коначно решење спољнополитичког расплета око Југославије, јер је британска влада у њему видела потпуну победу политичког курса нове Југославије, без сигурних гарантија заштите британских интереса на југословенској политичкој позорници.

Крајем јуна Црвена армија је почела нову офанзиву дуж це-лог Источног фронта. Њен размер и замах наговештавали су брзе продоре у дубину Балкана. Стога су Британци покушали да постигну неки конкретан споразум са НКОЈ. У првој половини августа председник НКОЈ, Јосип Броз Тито, посетио је Италију, где се, поред сусрета с истакнутим британским високим командантима, сус­рео 12. и 13. августа с председником британске владе, В. Черчилом.

Ускоро затим је Црвена армија дубоко продрла у Румунију и избила на северну границу Бугарске. С обзиром на такав развој ситуације, у којој се могло очекивати испадање из рата профашистичке Румуније и Бугарске и повлачење немачке групе армија Е из Грчке, ванредно је порасла стратегијска важност вардарско-морав-ског комуникацијског правца и повећан значај источних делова Југославије. Спољнополитичка активност Националног комитета осло­бођења Југославије допринела је афирмацији тековина револуције, приз­нању нове Југославије и успешном развоју НОП у свим крајевима Југославије. Због свега тога било је од ванредног значаја да се у Србији што пре извојују одлучне војничке и политичке победе. На њеном тлу требало се коначно обрачунати са доста јаким чет-ничко-недићевским снагама, што би знатно утицало на исход ос­лободилачког рата и револуције у Југославији и онемогућило пла­нове реакционарних кругова на западу и реакције у земљи да, ослањајући се на те снаге, утиче после рата на државно и друштвено уређење Југославије. У таквој ситуацији упоредо с истеривањем окупатора, требало је што пре ликвидирати четнике. Зато је Врховни штаб НОВ и ПОЈ одлучио да главне операције НОВЈ пренесе у Србију. Ради тога је Оперативна група дивизија (2. пролетерска, 5. и 17. ударна дивизија) упућена у горњи ток Лима; 1. прол. корпус (у прво време 1. и 6. пролетерска дивизија) добио је задатак да се прикупи јужно од Пљеваља, а 12. корпус (у прво време 16. и 36. дивизија) у источној Босни, на простору Зворник—Вишеград. По­четком јула распоред снага одређених за операције у Србији био је у завршној фази, а Оперативна група дивизија, 1. пролетерски и 12. корпус спремни да из разних праваца продру у Србију, где су снаге НОВе бил у порасту.

После тешких борби против јаких немачких и албанских квислин­шких снага у андријевичкој операцији у другој половини јула, и у дурмиторској операцији 12—26. августа, предви­ђене снаге НОВЈ продрле су у Србију — Оперативна група дивизија из рејона Берана, преко Лима и Ибра на Копаоник и у јужну Србију, 1. пролетерски корпус преко Лима и Златибора, а 12. корпус преко Дрине у западну Србију. После спајања са снагама НОВ у Србији, које су у јулу и почетком августа водиле оштре борбе против немачких, бугарских, квислиншких и четничких јединица, ослобођен је знатан део Србије, где је дошло до новог снажног полета народноослободила­чке борбе и масовног прилива нових бораца. Првих дана септембра у Србији су формиране нове бригаде и дивизије и 13. и 14. корпус, који су дејствовали у јужној и источној Србији. Од јединица које су с других подручја продрле у Србију, 15. 9. 1944. образована је 1. армијска група (1. и 6. пролетерска, 11. крајишка, 17. источнобо-санска, 16. и 36. војвођанска, 5. крајишка, 28. славонска и 21. срп­ска дивизија) која је до првих дана октобра ослободила западну Србију (сем Шапца и Обреновца) и део Шумадије, и приближила се Београду. Недићеве снаге потпуно су разбијене, а остаци разби­јених четника Д. Михаиловића повукли су се у источну Босну.

Наступањем јединица Црвене армије (2. и 3. украјински фронт) кроз Румунију према границама Југославије и Бугарске, опера­цијама јаких снага НОВ у Србији и порастом народноослободилач-ког покрета у Србији, немачке јединице на Балкану доведене су у веома тежак положај. Ускоро после избијања предњих делова Црвене армије у Турну Северин (6. септембра) и преласка трупа 3. украјинског фронта Црвене армије из Добруџе преко румун-ско-бугарске границе (8. септембра), избио је устанак бугарског народа (9. септембра), а нова влада Отечественог фронта објавила је рат Немачкој. Тих дана почело је повлачење групе армија Е из Грчке, преко Македоније и Србије, где су тада дејствовале 23 дивизије НОВЈ.

 

У таквој ситуацији председник Националног комитета ослобо­ђења Југославије, Јосип Броз Тито, отпутовао је у Румунију, а затим 21. 9. 1944. у Москву ради договора са совјетском вла­дом и Врховном командом Црвене армије о сарадњи и координацији операција Народноослободилачке војске и јединица Црвене армије на источ­ном југословенском ратишту. Споразумом између председника Националног комитета ослобођења Југославије и Врховне команде Црвене армије 28. септембра, и споразумом са делегацијом владе отечественофронтовске Бугарске у Крајови (Цраиова, 5. X 1944), предвиђене су заједничке операције Народноослободилачке војске, Црвене армије (2. и 3. украјинског фронта) и новообразоване бугарске војске (1, 2. и 4. армија, под командом 3. украјинског фронта) за ослобођење још неослобођених делова Војводине, Србије и Македоније. У операцијама 1. армијске групе, 13. и 14. корпуса НОВЈ, 2. украјинског фронта Црвене армије и бугарске 2. армије, разбијене су и великим делом уништене немачке снаге у Србији (армијска група Фелбер). Тако је у операцијама јединица НОВЈ и Црвене армије у периоду септембар—октобар 1944. ослобођена источна Србија, а у садејству с јединицама бугарске 2. армије 14. X 1944. Ниска зона. У том периоду су јединице 1. армијске групе с јединицама покретне групе 3. укра­јинског фронта Црвене армије ослободиле Београд 20. октобра и Поморавље. Пресечена је одступница немачкој групи армија Е долином Јужне и Велике Мораве, због чега је та групација била присиљена да се повлачи на север знатно тежим и дужим правцима, преко Косова, Црне Горе, кроз Босну до Саве, да би образовала фронт према НОВЈ и спречила наступање ка западу. За то време снаге НОВ у Македонији (15, 16. и Стру-мичко-брегалнички корпус) са бугарском 1. и 4. армијом наставиле су операције за ослобођење Македоније; до 8. новембра ослобо­ђен је источни, а до краја новембра 1944. и западни део Маке­доније са Скопљем.

Заједничким дејствима 24. и 46. дивизије и четири косовско–метохијске бригаде НОВ, бугарске 2. армије и 3. и 5. бригаде НОВ Албаније, до 22. новембра ослобођени су Косово, а 14. корпус и делови 13. корпуса НОВЈ до средине децембра ослободили су преостали део Србије (слив За­падне Мораве).

Док су се водиле борбе за коначно ослобођење Србије и Ма­кедоније, јединице НОВ су на осталом делу југословенског ратишта постизале крупне успехе. Многи непријатељеви гарнизони били су уништени и непријатељ присиљен да коначно напусти велика подручја. Други ударни корпус у садејству са 5. и 6. дивизијом НОВ Албаније, након двомесечних тешких борби против 21. немачког брдског армијског корпуса, ослободио је у децембру 1944. и у јануару 1945. Црну Гору, Санџак, део Херцеговине и јадранске обале. Осми корпус ослободио је Далмацију и нанео тешке губитке немачким снагама, посебно у книнској операцији. У операцијама за ослобођење Далмације и Црногорског приморја, Морнарица НОВЈ садејствовала је јединицама 8. корпуса у низу десаната на острва и обалу, као и превожењем и снабдевањем КоВ. Потом су Штаб Морнарице и штабови поморских обалских сектора прешли с острва на обалу. На ослобођеној територији пришло се стварању морнаричких станица, регулисању поморског саобраћаја, реорганизовању морнаричко-техничке службе, оспосо­бљавању бродоградилишта и лучких постројења, и дизању потонулих бродова.

За то време на о. Исту успостављена је морнаричка опе­рацијска база, у коју је прешао Штаб 2. ПОС, а потом и одред са­везничких торпедних чамаца. Почетком новембра Морнарица НОВЈ формирала је на Исту Кварнерски поморски састав и Кварнерски одред морнаричке пешадије. До краја године те снаге су вршиле успешне препаде на непријатељев поморски саобраћај и гарнизоне на окупираним острвима, стварајући повољне услове за њихово коначно ослобођење. У поморском боју код о. Мауна 23. октобра, група бродова Морнарице НОВЈ први пут се истовремено тукла са немачким поморским саставом (2 корвете). Немци су, такође, изводили диверзантске и препадне акције у водама северне Далмације, али је њихова активност прекинута почетком новембра кад су бри­тански разарачи и торпедни чамци потопили код о. Пага 2 немачке корвете и торпиљарку. Покушај Немаца да експлозивним чамцима продру у луке Задар и Сплит, и потопе 2 британске крстарице, такође је пропао. У то време 3. и 5. корпус у Босни, 6, 10. и у. корпус у Хрватској, 7. и 9. корпус у Словенији воде жестоке борбе и про­ширују слободне територије, наносећи окупаторовим и квислиншким снагама све веће губитке.

У 1944. пришло се по наредби Врховног штаба организовању широке мреже помоћних аеродрома и места за бацање материјала из ваздуха. Формиране су команде аеродрома чији је првенствени задатак био да организују прихват авиона који су допремали са­везничку помоћ у оружју и другом материјалу за НОВЈ. С тих импровизованих летелишта организоване су евакуације рањеника и болесника НОВЈ у савезничке болнице у јужној Италији, затим једног дела југословенског збега, као и савезничких пилота који су оборени над југословенском територијом. Врховни штаб је 8. 9. 1944. издао наређење о постављењу ваздухопловних рефе­рената у Главним штабовима Словеније, Хрватске, Војводине и Ма­кедоније, и при штабовима 2. и 5. корпуса, са задатком да прикупљају ваздухопловни материјал, припремају и уредују аеродроме, да ор­ганизују прихват на летелиштима савезничког материјала и да сара-ђују са савезничким ваздухопловством. Наредбом Врховног команданта НОВ и ПОЈ од 29. X 1944, формиран је Штаб ваздухопловства НОВЈ.

Крајем 1944. Народноослобођилачка војска имала је око 500 000 бораца, сврстаних у 17 корпуса са 51 дивизијом, 2 ваздухопловне дивизије, Морнарицу и Речну ратну флотилу, већи број пар­тизанских одреда и друге мање јединице. Тада је први пут на свом ратишту била бројно јача од непријатеља. Образован је фронт, који се као део општег савезничког обруча око фашистичке Немачке протезао од Драве, Дунава, преко Срема, долином Дрине, преко Сарајева, Мостара на горњи ток р. Уне, а затим преко Госпића на Карлобаг на јадранској обали. На свом десном крилу био је непосредно повезан са фронтом Црвене армије у Мађарској, а на левом крилу са англо-америчким фронтом у Италији.

У 1944. настављало се формирање јединица страних држављана. Почетком маја 1944. бугарски партизански батаљони Христо Бо-тев и Раковски (формиран крајем априла 1944) ушли су у састав 2. софијске партизанске бригаде формиране у Србији у Црној Трави (овде је тада формирана и 1. софијска партизанска бригада). На подручју Лесковца 18. В 1944. формирана је још једна бугарска партизанска бригада Георги Димитров; била је у саставу 24. диви­зије НОВЈ до средине августа, а затим под командом ГШ НОВ и ПО Македоније до 8. 9. 1944, кад је прешла у Бугарску у састав нове бугарске армије. Од априла 1944. у саставу Пулског НОП одреда дејствовао је италијански партизански батаљон Пино Будицин. Од батаљона Триестина д’ассалто, доласком нових добровољаца италијанске народности, поновно је 5. 4. 1944. формирана бригада (14. бригада НОВ и ПО Словеније), 12. X 1944. преименована у 20. бригаду Триестина д’ассалто Гарибалди у саставу 9. корпуса НОВЈ. У августу 1944. у италијанској провинцији Фриули (Фурланија) од по­стојеће четири бригаде формирана је дивизија Гарибалди Натисоне са три бригаде, и она је ускоро ушла у састав 9. корпуса НОВЈ. У саставу 1. пролетерске дивизије формирана је 28. X 1944. бригада Италиа. Ускоро у састав бригаде улазе још два новоформирана батаљона: Мамели и Фрателли Бандиера. Од бораца италијанске наро­дности, који су се у лето 1944. добровољно јавили у НОВ са подручја Трста и Монфалконеа (Монфалцоне, Тржич) и упућени у Долењско, формирана је 17. X2. 1944. бригада Фонтанот (24. бригада НОВ и ПО Словеније); дејствовала је у саставу 7. корпуса НОВЈ. Од припадника немачке војске (углавном, Аустријанаца) формиран је под командом Штаба 7. корпуса 24. 11. 1944. Аустријски ба­таљон. Од Црвеноармејаца који су побегли из немачког заробље­ништва и пришли НОВЈ, формирана су три руска батаљона: један по­четком 1944. у Словенском приморју у саставу 18. базовишке бригаде, други марта 1944. у саставу 1. македонско-косовске бригаде, и трећи — почетком јула 1944. у саставу 7. војвођанске бригаде. Број припадника мађарске националности који су пришли јединицама НОВ и ПОЈ порастао је, и од ранијег батаљона и ново-придошлих бораца формирана је бригада Шандор Петефи.

операције за коначно ослобођење југославије. — Ослобођењем већег дела Југославије крајем 1944. створени су још повољнији услови за даље вођење рата. Усавршен систем рево­луционарне народне власти и војнопозадинских установа, омогу­ћавао је да се приступи планској мобилизацији људства за попуну постојећих и формирање нових јединица, а побољшани су и услови за њихово снабдевање материјалним и техничким потребама. У дотле ослобођеним деловима земље извршена је општа мобилизација, чиме се бројно стање Народноослободилачке војске знатно пове­ћало. Првог јануара 1945. образоване су од постојећих корпуса и дивизија и, 2. и 3, а 1. марта 4. армија. Народноослободилачка војска Југославије преименована је 1. 3. 1945. у Југословенску армију, Врховни штаб у Генералштаб, а Морнарица НОВЈ у Југословенску морнарицу. Југословенска армија имала је тада 52 дивизије са 222 бригаде; Корпус народне одбране Југославије са 7 дивизија, које су чиниле 26 бригада; 2 ваздухопловне дивизије са 3 ловачка и 3 јуришна пука, јединице Морнарице и Речне ратне флотиле — укупне јачине око 800 000 бораца.

У јануару 1945. почело је формирање ваздухопловних једи­ница на Сремском фронту. Тако су формиране 11. ловачка и 42. јуришна ваздухопловна дивизија, које су касније примиле целокупну опрему совјетске 236. ловачке и 10. јуришне ваздухопловне ди­визије. Дивизије су подржавале дејства 1, 2. и 3. армије. У јануару су учествовале у сузбијању продора немачких јединица на фронту 1. армије. Пружале су ефикасну подршку јединицама 2. армије у јануару и фебруару у борбама против немачке 22. пешадијске дивизије на комуникацији Власеница —Зворник—Бијељина. Успешно су садејствовале јединицама 3. армије марта 1945. у ликвидирању немачких мостобрана код Вал­пова и Доњег Михољца. Имале су значајног удела у борбама за коначно ослобођење земље, нарочито у пробоју Сремског фронта.

На основу споразума Тито—Шубашић од 2. 11. 1944. распуштени су Национални комитет ослобођења Југославије и краљевска влада Ивана Шубашића, а после дуготрајних преговора с представницима емигрантске владе, образована је 7. 3. 1945. нова привремена влада Демократске Федеративне Југославије под председништвом Јосипа Броза Тита, у којој је било 22 члана из Националног комитета и 5 чланова из емигрантске краљевске владе. И поред притисака који су вршени, привремену владу убрзо су признали СССР, САД, В. Британија и друге савезничке и неутралне државе. Тиме је борба за међународно признање успешно окончана, а да ниједна од основних тековина народноослободилачке и револуционарне борбе није доведена у питање.

У разговорима Тито—Толбухин и Тито—Александер у Бео­граду, фебруара 1945, постигнута је сагласност о усклађивању операција Југословенске армије с јединицама Црвене армије у Мађарској и англо-америчких армија у Италији. У то време пред фронтом Југословенске армије налазиле су се јаке немачке снаге, под чијом су командом биле и преостале квислиншке јединице, укупне јачине око 400 ооо војника. Њихов распоред био је овакав: 15. козачки корпус на десној обали Драве од Вировитице до Чађавице; 91. армијски корпус од Чађавице до Даља на Дунаву; 34. армијски корпус на Сремском фронту; 21. брдски армијски корпус у долини Босне и у Сарајеву; 15. брдски армијски корпус у Лици, Кордуну Горском котару; 97.армијски корпус у Истри и Словенском при­морју; 69 армијски корпус за нарочиту употребу на просторији Копривница, Загреб, Карловац. Сем тога у Словенији, Словенском приморју и Истри биле су знатне немачке полицијске СС снаге.

Према замисли Врховног команданта ЈА, маршала Јосипа Броза Тита, Генералштаб је 8. 3. 1945. донео план за завршне операције. Основна идеја тог плана била је: груписаним снагама и сред­ствима пробити непријатељев фронт у Срему (1. и 3. армија) и Лици (4. армија), а потом енергичним наступањем — десним крилом (3. армија) долином Драве ка Корушкој и левим крилом (4. армија) уз јадранску обалу ка Трсту, Сочи и горњем току Драве — затво­рити обруч око немачке групе армија Е у области Јулијских Алпа и Караванки. Истовремено, са армијама у центру (1. и 2. армија) наступати северно и јужно од Саве ка Карловцу, Загребу и Слове­нији ради коначног уништења непријатеља и ослобођења целокупне југословенске територије, укључујући Словенско приморје, Истру и Трст. Јединице ЈА, које су уочи завршних операција биле у позадини непријатеља, имале су задатак да нападима на непријатељева упо­ришта, а нарочито на његов саобраћај, олакшају и убрзају наступање армија.

До почетка завршних операција јединице ЈА предузеле су низ већих и мањих операција за скраћивање фронта и стварање што по­вољнијих основица за предстојећа дејства. Тако су, нпр., јединице 8. корпуса и 29. ударне (херцеговачке) дивизије од 4. до 14. фе­бруара у мостарској операцији заузеле Мостар и осло­бодиле Херцеговину. У тој операцији Морнарица НОВЈ омогућила је брзу концентрацију снага 8. корпуса, пошто је пребацила главнину 26. дивизије с подручја Задар—Шибеник на подручје Макарског приморја.

Завршне операције почеле су 20. марта офанзивом 4. армије. У првој половини априла јединице 4. ар­мије избиле су пред Ријеку. Да би им спречио продор ка Трсту, командант групе армија Е одмах је упутио 97. армијски корпус из Трста и Истре. Југословенска морнарица дејствовала је на приморском крилу 4. армије са снагама Поморске команде северног Јадрана: флотила од 12 наоружаних бродова, Кварнерски одред морнаричке пешадије, артиљеријски дивизион, фло­тила десантнотранспортних бродова, минерски одред, морна­ричка ударна група Крк и морнаричка група при 9. корпусу. Поред отварања пловних путева у минираном Кварнерском подручју, превожења јединица (преко 12 000 војника) и снабде-вања 4. армије, поморске снаге су у садејству са 9. и 26. дивизијом ослободиле острва Паг, Раб, Крк, Црес и Лошињ. За то време у офанзиву су прешле и остале армије. После ослобођења Сарајева 2. армија је прешла р. Босну код Добоја и наступала ка доњем току Врбаса и Уне. Ноћу 11 —12. априла 3. армија форсирала је Драву код Валпова, а затим наставила гоњење непријатеља кроз Славонију и Подравину. Прва армија је 12. априла у садејству са Речном ратном флотилом ЈА, совјетском Дунавском флотилом пробила сремску утврђену зону од Дунава до Босута (Сремски фронт), 13. априла ослободила Винковце и продужила наступање на запад. Иако су немачке снаге на ћелом југословенском фронту биле у повлачењу, пружале су жилав отпор да би што више успориле наступање Југословенске армије и њено избијање на југословенско-аустријску границу. Тринаестог априла Црвена армија заузела је Беч, 25. априла избила на Лабу, где се састала са америчком армијом. Немачка група армија Ц у Италији била је у пуном повлачењу ка Аустрији и 29. априла престала да пружа отпор савезничким снагама у Италији. Једино су још у ри-јечко-тршћанском подручју Немци упорно бранили сваки положај. Четврта армија извршила је делом снага обилазни маневар преко пл. Снежника, избила поподне 30. априла пред Трст и у борбама вођеним 1. и 2. маја ослободила га. Пошто је искрцала на источну обалу Истре 9. дивизију, Југословенска морнарица омогућила је снагама 4. армије успешно извођење тршћанске операције. Кварнерски одред морнаричке пешадије, уз помоћ јединица Опера­тивног сектора за Истру, ослободио је Пулу 3. маја, а бродови Квар­нерског поморског састава отворили су за то време пут уз обалу Истре. Два дана касније у Трст је упловио ПЧ 8-Ударник. После ослобођења Трста Штаб 4. армије образовао је Моторизовани одред и упутио га долином Соче у Корушку у сусрет јединицама 3. ар­мије. Остале снаге 4. армије окружиле су немачки 97. корпус се-верно од Ријеке, код Илирске Бистрице, и после огорчених борби 7. маја приморале га на капитулацију. Тиме су дефинитивно осло­бођени отуђени југословенски крајеви — Истра и Словенско приморје. За време борби 4. армије за Трст остале армије ЈА приближиле су се линији Вараждин—Загреб—Карловац.

На другим савезничким фронтовима немачка армија је била у распадању. Њена Врховна команда затражила је капитулацију која је потписана 7. В 1945, а ступила на снагу 8. маја, када су све немачке снаге, ма где се налазиле, морале положити оружје. Међутим, група армија Е, повлачећи се из Југославије на запад, продужила је отпор. Остаци усташа, део Недићеве СДС и СДК прик­ључили су се јединицама групе армија Е у повлачењу. Неки делови четника одступили су раније у Истру и Словенско приморје Јединице Југословенске армије појачале су притисак на ћелом фронту. Тако је 3. армија продрла долином Драве и с јединицама 4. опера­тивне зоне и Моторизованим одредом 4. армије пресекла одступ­ницу немачким снагама за Аустрију. Истовремено су јединице 2. и 1. армије ослободиле 7. маја Карловац, 8. маја Загреб, док су 9. маја 7. корпус и 29. дивизија из састава 4. армије ослободили Љубљану. Немачке, усташке и чет­ничке снаге биле су окружене у ширем рејону Дравограда и Блај-бурга (Блеибург, Плиберк) и 15. маја, после оштрих борби, присиљене на капитулацију. Том приликом заробљен је генерал-пуковник А. Лер, немачки командант Југоистока.

Комунистичка партија Југославије је у веома тешким и сложеним међународним и унутрашњим условима организовала и успешно завршила народноослободилачку и револуционарну борбу југосло­венских народа. Она је у тој борби успела да оствари братство и јединство југословенских народа и народности, и изгради такву стратегију и тактику оружане борбе, која је осигурала победоносан завршетак ослободилачког рата. Тиме је она, у новим историјским условима, дала значајан допринос револуционарној теорији и пракси међународног радничког покрета. Оружани устанци који су под њеним руководством избили неколико месеци после слома Југо­славије, 1941, прерасли су у општцнародни рат, у којем су снаге Народноослободилачке војске и партизанских одреда везивале за југословенско ратиште у прошеку преко 600 000 непријатељевих војника. У том погледу није се ништа мењало ни онда када су фа­шистичке силе водиле одлучујуће битке на другим фронтовима. На­против, и у тим ситуацијама окупатори су били приморани да на ју­гословенско ратиште довлаче нове снаге.

Проналазећи најпогодније облике организације оружаних снага у појединим етапама рата — партизански одреди, затим бригаде, дивизије, корпуси и крајем рата армије — непрекидно развијајући и усавршавајући начин вођења борбених дејстава, Комунистичка партија је успела да стално повећава оружане снаге народноосло-бодилачког покрета, и да, упркос техничкој инфериорности, осигура све веће успехе Народноослободилачке војске и партизанских од­реда у борби против непријатеља. Борбе Народноослободилачке војске пуне су изванредних примера успешних заседа, препада, ноћних дејстава, изненађења, дејстава на бокове и позадину непријатељевих колона, напада на градове и добро брањена упо­ришта окупатора. Она је исто тако била способна да води и успешне фронталне борбе. У непрекидним дејствима, од најситнијих до нај­крупнијих акција, НОВЈ је систематски трошила непријатељеве снаге, наносила му губитке у људству и материјалу, користила се његовом техником и наоружањем као основним извором снабдевања. НОВЈ је успевала да сачува иницијативу, а њена стратегија била је изразито офанзивна.

После стварања Народноослободилачке војске и њених крупних јединица у готово свим крајевима земље, ослоњених на чврст систем народне власти и активну подршку народа, окупатор није могао пресудно да угрози ослободилачки покрет. Окупаторове и квислиншке снаге биле су развучене по читавој југословенској територији, и присиљене да воде веће или мање борбе да би очувале објекте, комуникације и подручја значајна за њих. За све време рата окупатори нису били у стању да издвоје знатније своје снаге на дуже време да би озбиљније могли да угрозе НОВЈ на једном одређеном подручју. У време када су, ипак, на појединим де­ловима југословенског ратишта изводили офанзивне операције, снаге НОВЈ, које нису биле захваћене офанзивом, проширивале су сло­бодне територије на другим деловима југословенског ратишта и, на тај начин, олакшавале положај оних снага НОВЈ које су биле више угрожене.

Порази и крајњи неуспех окупатора у борби против ослободилач­ког покрета произашао је и из тога што је непријатељ против себе имао све југословенске народе.

Учешће народа у борби против окупатора и домаћих издајника било је веома разноврсно: од пружања помоћи властитим једини­цама, па све до оружаних акција. Народ је организовао збриња­вање, лечење и негу рањеника и болесних бораца. Народ је органи­зовао и сакупљање санитетског материјала, градио и опремао пар­тизанске болнице, копао склоништа и бункере за рањенике и болес­нике. Систем тајних болница с подземним склоништима показао се нарочито успешним у Словенији, јер је непријатељ од око 20 000 лечених рањеника и болесника открио свега 150.

Снабдевање партизанских јединица разним материјалним сред­ствима и храном било је организовано како на слободној, тако и на окупираној територији. Село је било главни извор снабдевања партизанских јединица. Али, сељаци су изводили и акције да се неприја­тељ не би дочепао њихових производа. У житородним крајевима, посебно успешно у Срему, извођене су акције под паролом ни зрно жита окупатору. Сељаци су уништавали летину (палили пшеницу и кукуруз), кварили вршалице и си., да би избегли да изврше обавезе које су им били наметнули окупатор и домаћи издајници.

Обавештајно-извиђачка делатност од становништва је, такође, била организована на читавој територији Југославије. У њој су узели учешће сви, од најмлађих до најстаријих (деца, жене, старци). Народ се успешно супротстављао и обавештајној служби окупатора. У се­лима и градовима постојали су пунктови за обавештајну и контраоба-вештајну делатност. Активисти НОП убацивали су се у непријатељеве институције власти ради обавештајне и друге делатности, а деловали су и у непријатељевим полицијским и војним управама и командама.

Диверзантске и друге борбене акције против окупатора и квис­линга у окупираним градовима и селима биле су посебно значајне и народ их је изводио за све време рата. Рушење путева и железни-чких пруга, ради ометања кретања непријатељевих трупа, било је у највећој мери дело народа. Само на главној магистрали Бео­град—Загреб—Ријека у току рата од диверзантских јединица и уз помоћ народа било је уништено 659 локомотива и 4672 вагона, док је саобраћај био прекинут у укупном трајању од 44 640 часова.

Пропагандна активност НОП је била веома развијена. Скоро у сваком већем месту (граду) постојале су и деловале илегалне штампарије. Само у Словенији је у 1943. илегално штампано око 76 000 примерака позива, прогласа и писама и преко 1 300 000 ле­така. Поред штампарија, НОП је располагао и илегалним радио–станицама, а радила је и централна радио-станица великог домета Слободна Југославија.

Становништво је у НОР обављало и ове акције: наоружано при­ручним средствима (најчешће пољопривредним алаткама: вилама, косама и др.) учествовало је у демонстративним нападима, садеј-ствовало јединицама НОВ и ПОЈ приликом заузимања насељених места, вршило запречавања и рушења, изводило саботаже, учество­вало у изградњи фортификацијских објеката и препрека, обављало маскирне радове и др. Својом целокупном активношћу народ је у читавом НОР ублажавао несразмеру у живој сили и ратној техници између НОВ и ПОЈ и непријатеља, и успешно замењивао оне војне органе (родове, службе и специјалности) с којима НОВЈ није ра­сполагала или нису били довољно развијени. На тај начин постигнуто је потпуно јединство између народа и његове оружане силе, што је била једна од најважнијих гаранција победе над непријатељем.

Учешће широких маса у оружаној борби и другим облицима борбе и отпора против окупатора и домаћих издајника у НОР непрекидно је еволуирало и поред извесних осцилација у неким крајевима земље и у одређеним временским периодима. Број припадника оружаних формација, на пример, повећавао се из године у годину за неколико пута. Све категорије становништва узеле су учешћа у НОБ; поред одраслих у свим видовима борбе и отпора учествовао је релативно велики број деце, стараца и жена. У јединицама НОВ и ПОЈ било је око 100 000 жена. Погинуло је и убијено у концентрационим ло­горима преко 300000. Омладинци су сачињавали око 75% припадника оружаних формација.

Партизански рат, који је почео 1941, прерастао је у општенародни, ослободилачки рат, и представља превазилажење до тада важећих теорија о облицима и могућностима партизанског ратовања и о рат­ној вештини уопште.

У борби против немачког, италијанског, бугарског и мађар­ског окупатора и квислинга, Југославија је изгубила 1 706 000 људи. Југословенска армија имала је око 305 000 погинулих и 425 000 рањених бораца. Преко 20% целокупног стамбеног простора било је уништено, многи рудници и индустрија до 50% разорена. Срушени су били сви велики челични мостови, преко 3/4 свих осталих мостова, и пре­тежни део железничких пруга. Окупатори су разорили или сасвим опљач­кали болнице, школе, библиотеке, универзитете, позоришта, архиве и музеје, и многе предмете националне вредности пренели у своје земље. Све то говори о величини, одлучности и хероизму ослободи­лачке борбе народа Југославије и њеном доприносу у победи над фашистичким силама.

Опредељујући се за оружану борбу против окупатора постав­љени су од почетка јасни циљеви борбе: ослобођење земље и обез-бедење њеног друштвеног преображаја. Основни политички утицај на стратегију те борбе проистекао је из чињенице да је оружану борбу повела и њоме руководила Комунистичка партија Југославије, па је рат, поред ослободилачког, имао и револуционарни карактер.

Материјали преузети из
„Војне Енциклопедије“
– Друго издање, Београд 1970