Првим законом о административној подели у Републици Србији од 1. сеп­тембра 1945. године Србија је подељена на 22 округа, град Београд, две ауто­номне јединице, 153 среза, 30 градова, 167 општина, 3.649 месних народних одбора и 6.605 насељских одбора. Годину дана касније укинути су окрузи и општине.

Увођењем самоуправљања поново је промењена територијална организа­ција Народне Републике Србије. У априлу 1952. године донет је нови закон којим су успостављене општине (2.161), градске општине (89), градови (7) и срезови (128). Поновна појава општине, као политичко-територијалне јединице, била је у вези са припремама за увођење комуналног система у ФНРЈ. Сврха изградње комуналног система декларативно је било непосредније учешће самих грађана у власти и приближавање самог места власти грађанима. Један од аспеката комуналног система било је и преношења функција среза на комуне, односно увећане општине, будући да су срезови сматрани исувише великим за оствари­вање задатака локалне самоуправе.

Средином 1955. године донет је савезни Општи закон о уређењу оп­штина и срезова, укључујући и Закон о подручјима срезова и општина у Народној Републици Србији. Тим законом су у Србији установљена 42 среза и 737 општина.

Након територијалне реоргани­зације, у Србији су формирана 42 среска и 695 општинских одбора Са­веза бораца, који су обухватали 3.155 основних организација и 450.000 чланова.

На Конгресу је констатовано да су носиоци целокупне активности од претходног конгреса били сре­ски и градски одбори. Знатну улогу у оживљавању активности и покре­тању иницијатива одиграле су сталне и повремене комисије као помоћна тела при среским одборима. Оп­штински одбори постају значајна организациона целина и на њих се све више преносе послови и активности среских одбора. Организације у градовима, с обзиром на повољније услове, већу концентрацију кадрова, окупљеност чланства и друго, биле су активније од основних организација на селу.